Tradicija proizvodnje sušenog mesa na pitomim obroncima Zlatibora, planine u jugozapadnoj Srbiji, na nepreglednim livadama idealnim za uzgoj zdravih planinskih grla, neguje se vekovima. Meso se u davna vremena sušilo za sopstvene potrebe: da se u hladne zimske dane prehrani mnogoljudna porodična zadruga. Malo po malo, rađala se i razvijala tradicija koja je, uz proizvodnju belog mrsa - sira i kajmaka - već odavno postala zaštitni znak Zlatiborskog regiona.
Začetnik ove tradicije u porodici Stojanovića, u selu Mačkatu, bio je Jovo Stojanović koji je daleke 1885. godine počeo da suši kozje meso, najkvalitetnije delove kozjeg buta. U tada pasivnom, danas bogatom kraju, gajilo se dosta koza, a da bi domaćini mogli cele godine da imaju na trpezi meso sušili su ga i čuvali u ambaru, u žitu!
Žito je bilo pšenica ili zob, a meso se zaranjalo do dubine da se moglo dohvatiti rukom. Tu je bilo sigurno od štetočina i zadržavalo svežinu.
Veštinu i stečeno znanje preneo je Jovo sinovima koje je naučio i poštovanju i ljubavi prema zanatskoj proizvodnji kvalitetnog sušenog mesa, jedinstvenog ukusa, spremljenog po receptima predaka.
